Zapisi su srpska sveta stabla, dugovečna, uglavnom krošnjasta. To su stabla hrasta, lipe, oraha, kruške i bukve. Veruje se da u njihovim krošnjama žive vile zaštitnice.
Piše Đurđe P. Radojević
U našem narodu postoji verovanje da se sa zepisa ne sme skinuti nijedna gronćica, plod, kora, ništa ... Pogotovu se ne sme odseći i uništiti zapis. već on mora, sam od sebe, izumreti kao i čovek. Ko to uradi ne može izbeći kaznu svevišnjeg. To se odražava i na celu porodicu počinioca, a može se desiti i da se, zbog tog čina, zatru i cele porodice.
Koda su litlje, obletine, zavetine i druge seoske i crkvene slave, kod zapisa se okuplja narod, urezuje se krst na njemu, a onda se čita molitva za dobar rod u polju i da se selo zaštiti od gromova i neprilika.
Imati takvo drvo u dvorištu u Srbiji je bila čast. Ako ga je neko imao - imao ga je samo dobar domaćin l uzoran čovek u selu. Tu čast dodeljivalo mu je selo.
Božja služba obavljala se od zapisa do zapisa, od kuće do kuće, do njive i svih delova sela. Nju su pratile krstonoše barjaktari koji su pevali duhovne pesme i njih je narod darivao. Posle toga bi se na zapisu urezao krst, prelio vinom, što su, kaže predanje, Sloveni doneli na Balkan iz prapostojbine, a što je kasnije prihvatilo i hrišćanstvo.
Posle Drugog svetskog rata zapisi su, shodno tada vladajućoj ideologiji, masovno sečeni, a krstonoše su zabranjivane jer, kako je naređeno, "tamo gde nema Boga nema ni zapisa".
Ipak, narod je sačuvao svoje zapise i krišom je poštovao te relikvije prirode. U selu Ranilović kod Aranđelovca 1989. godine, uprkos svemu, krenule su, nanovo, prve krstonoše i - obnova zapisa. I tako su zapisi sačuvani od zaborava.
Koliko nam je poznato, za sada je najviše zapisa u selu Ranilović kod Aranđelovca. U tom selu ima pet zapisa koji su stari - od 300 do 5OO godina.
Zato je Srbija i danas zamlja očuvane prirode i duhovnog nasleđa.
IZVOR: www.natura.rs
Нема коментара:
Постави коментар