Обиђите 10 топ дестинација у Србији

 Ако до сада нисте, обиђите 10 најинтересантнијих дестинација у Србији!

1. Национални парк Ђердап
2. Национални парк Фрушка Гора
3. Национални парк Тара
4. Златибор
5. Соко Бања
6. Врњачка Бања
7. Ђавоља варош
8. Гамзиград
9. Ресавска пећина
10. Делиблатска пешчара

 Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.
Основни природни феномен овог подручја је Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк обухвата узани шумовити брдско-планински појас уз Дунав.Подручје  Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

 
Флора Ђердапа не одликује се само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. 

Национални парк Фрушка гора

Национални парк Фрушка гора се налази у Војводини, у Србији, недалеко од Новог Сада. Националним парком је проглашен 1960. г.одине. Највиши врхови су Црвени чот (538 m), Орловац (512 m) и туристички центар Иришки венац (490 m). Фррушка гора богата је шумама храста, граба, букве, липе и другог дрвећа са заштићених преко 50 биљних врста.

На планини постоји и више археолошких налазишта (неолит, бакарно, бронзано и римско доба), као и 17 старих фрушкогорских манастира, насталих од краја 15. до 18. века, познатих по специфичној архитектури, богатим ризницама, библиотекама и фрескама. Средиште управе Националног парка је у Сремској Каменици.

Пашњаци и плодно земљиште, виногради и воћњаци, украшавају падине и ниже делове Фрушке горе. 

 Национални парк Тара

Национални парк Тара налази се на највишем делу планине Таре. Налази се на територији општина Бајина Башта и Ужице, у западном делу Републике Србије.

На подлози од кречњака реке као што су Бели Рзав, Рача, Дервента су направиле дубоке клисуре и кањоне. Поред тога се јављају вртаче, пећине и увале. На тај начин су створена прибежишта у којима се све до данас очувао богат биљни и животињски свет. Велика хетерогеност рељефа, разноврсност геолошке подлоге, влажнија клима и топла кречњачка станишта, условили су стварање бројних шумских екосистема веома сложенoг састава са великим бројем реликтних и ендемских врста које представљају праве природне вредности и реткости.

Најинтересантнији представник националног парка Тара је Панчићева оморика која је на овој локацији све од Терцијара, коју је иначе пронашао и описао Јосиф Панчић. На Тари су присутни јела, смрча, бор, али и листопади као што су јасика, јавор, бреза, буква. На Тари је такође регистровано 53 врста сисара и 153 врста птица. Под посебном заштитом су медвед, дивокоза и срна.

 

Златибор

Златибор је висораван у Србији. Познато је летовалиште и зимовалиште, као и климатско лечилиште. Златибор се налази на севером делу области Стари Влах, граничне области између Рашке, Херцеговине и Полимља. Обухвата пределе трију општина Републике Србије: Чајетину, Ужице и Нову Варош у Златиборском округу. Административни центар Златибора је варошица Чајетина.

На западу се Златибор граничи са Републиком Српском, селима Мокром Гором, Семегњевом и Јабланицом. Златибор је одувек имао велики погранични значај. На брду Цигли код Јабланице и данас се распознаје граница Србије са двема царевинама - Аустро-Угарском и Турском.

Златибор се налази на пола пута од Београда до црногорског и дубровачког приморја. Преко њега прелазе многи значајни магистрални путеви и пруге, међу којима је и пруга Београд-Бар. Најближи већи град је Ужице.

Најраспрострањенији екосистем су пашњаци, ливаде, на којима расте чак 120 врста најразноврснијих трава, од којих многе имају лековита својства. До 600 m надморске висине заступљене су листопадне врсте (буква, храст, бреза, липа, јасен), а на више од 600 m доминирају четинари (бели и црни бор, јела, смрча).

Животињски свет је разноврстан. Златибор обилује вуковима, па је њихово годишње истребљивање постало традиција – чувена Златиборска хајка на вука. Медведа и нема толико много, али се и на њих још понегде може наићи. Дивља свиња, лисица, зец, куна, јазавац, препелица, јаребица и веверица су на Златибору уобичајена појава, па чак и у близини насељених места. Још се само на Златибору могу видети белоглави суп и орао крсташ, врсте на рубу изумирања, како несметано лете небом.

Рибљи свиет је такође богат: пастрмке, младице, кленови, кркуше...

Прави туризам се развио када је на Златибор дошао краљ Србије Александар Обреновић.
У почетку је најинтересантнија била Краљева Вода, место на ком је Александар Обреновић ручао, али су се убрзо прочули и други златиборски висови: Палисад, Рибница, Око.
1905-те године, на Златибор је дошао још један краљ Србије, Петар 1. Карађорђевић. Након његовог боравка саграђени су и први велики објекти: хотел "Краљева вода" - данашњи конгресни центар "Србија" - вила "Чигота" и пекара.

Соко бања

Соко бања је градско насеље и бања у Општини Соко бања у Зајечарском округу. 

Налази се висини од 400 m надморске висине. Кроз Сокобању протиче река Сокобањска Моравица. Позната је туристичка одредница за рекреативни, а посебно бањски туризам. Налази се између карпатских и балканских планина, Ртња и Озрена. За Сокобању су везани и Лептерија, излетиште које се налази уз Сокобањску Моравицу, и познати средњевековни град - Соко Град (бањски). У близини бање налази се слап Рипаљка, који је периодичан и висок је двадесетак метара. Сокобања је позната по манифестацији "Прва хармоника", традиционалном такмичењу хармоникаша које се одржава сваке године крајем августа.

Врњачка Бања

Врњачка Бања је градско насеље у општини Врњачка Бања у Рашком округу. Она је и највећа бања у Србији. 

Врњачка Бања је седиште општине Врњачка Бања. Налази се у централној Србији у Рашком округу. Удаљена је око 200 km од Београда, 25 km од Краљева и 7 km од Трстеника. Смештена је између планине Гоч (1216 m) и Западне Мораве.

Лета су са свежим јутрима и вечерима због ветра који дува са Гоча према Западној Морави, а зиме су снеговите и без оштрих мразева. 

 

Ђавоља варош

Ђавоља варош је скуп земљаних  кула на чијим врховима се налазе камене капе. Има их више од две стотине, високе су од два до петнаест метара, а широке од пола до три метара. Ђавоља варош је редак природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 километара југозападно од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.

Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова.

Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната "Башта богова". Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у Европи. До Ђавоље Вароши се стиже из општина Куршумлија, Бојник и Лебане, али је најлакши и најлепши начин планинарењем из Лебана.

Поред камених кула, Ђавоља Варош је позната и по 2 извора јако киселе воде. Једна је Ђавоља вода, хладан и екстремно кисели извор (pH 1.5) са високом минерализацијом (15 g/l воде), а налази се у Ђавољој јарузи. Црвено врело је други извор (pH 3.5), са нижом минерализацијом (4.372 mg/l воде). Овакве воде су врло ретке у свету и користе се у бањском лечењу, јер је народ сматра изузетно лековитом, али научници упозоравају да воду са извора Ђавоља вода не треба пити, јер није довољно испитана.

Овај вредан локалитет стављен је под заштиту још 1959. године, а 1995. година Ђавоља Варош је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена је у прву категорију заштите. Укупно је заштићено 67 ha површине.

У народу су током протеклих векова испредене бројне легенде о настанку овог јединственог феномена. По једном народном предању реч је о скамењеним сватовима, где су људи по налогу Нечастивог, решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, умешала се Божија сила која их је све окаменила и оставила да сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.

Гамзиград

Гамзиград је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине.

Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве.

Ресавска пећина

Ресавска пећина је пећина у источној Србији.

Смештена у источној Србији на 20 километара од Деспотовца, у кречњачком брду Бабина Глава. Спада међу највеће и најлепше пећине у Србији.

Пећина је истражена до 2850 метара, а део за туристички обилазак је дуг 800 метара. 

Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара или Банатски песак, јединствена у Европи, у јужном Банату у Србији. 

Делиблатска пешчара је острво степе и шумо-степе, које одликује изворни мозаик травних, жбунастих и шумских станишта.

Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању око 900 врста виших биљака. Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски божур, степски божур, панчићев пелен, шерпет и коцкавица Дегенова. Своје станиште овде је нашло и 20 врста орхидеја.

Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи -ИБА подручје. 
 Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ. Њихово појављивање условљено је пашњачким површинама и присуством текунице, која представља основ њихове исхране. Од становника животињског царства пешчаре, овом приликом издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње.

Природне карактеристике и јединственост овог краја чине га погодним за рекреацију, лов и риболов, наутички туризам, а пре свега еколошки туризам. У циљу заштите овог подручја, Делиблатска пешчара је проглашена за Специјални резерват природе.