Има нека тајна веза

Печат једне државе и једног народа су грб и застава, химна, вера и језик. То су споне које га узајамно повезују. Споне које означавају припадност и уче како се воле и поштују отаџбина, историја, културна баштина, вера православна. Оне нас подсећају на жртве наших предака, људи који су пре нас ходали овом истом земљом, који су дисали, волели је и бранили, зидајући сопственим телима на бојним пољима живи споменик српског постојања. Ако се изгуби само једна спона, полако се губи и тај народ у магли сопственог незнања, све док једном сасвим изненада не престане да постоји, а његово име остане забелезено у неком новом Хазарском речнику.

Непознавањем сопствене историје, културе, државне химне и симбола, уколико се нешто не промени, Срби су на путу да попут испраног листа хартије постану народ без облика и лица.

1.      Знамо да је српска химна Боже Правде, а да ли знамо речи те исте химне?

2.      Знамо како нам изгледа тробојка, а да ли знамо зашто је баш тих боја?

3.      Знамо који нам је грб, а да ли знамо шта он представља и ко га је први устројио?

4.      Знамо коју крсну славу славимо, а да ли знамо шта она представља?

Не.  Незнамо!

Многе, тако важне ствари прихватамо олако, здраво за готово, бeз размишљања. Да ли би тако нешто смело да се деси у Француској, Енглеској, па најпосле и у Хрватској. То су државе које важе за демократске, изузетно национално опредељене и национално свесне. Код нас важи клише да демократизација државе и приближавање Европској Унији подразумева одбацивање сопственог националног идентитета Срба и Србије а заузврат величање туђег.

Да се српске споне не би заборавиле подсетићемо се шта оне заправо значе и представљају Србији и Србима.

Химна Републике Србије

          Боже правде је званична химна Републике Србије. На музику Даворина Јенка, 1872. године, текст химне написао је Јован Ђорђевић. Првобитно је била химна Кнежевине Србије, а од 1882. године и Краљевине Србије. У оригиналној верзији се уместо данашњих ''српских земаља'' величају српски кнез а после и краљ, док уместо стихова ''српске славе нови сјај'' у оригиналу стоји: ''српске круне нови сјај.'' Свечана песма написана је за позоришни комад ''Маркова сабља'' који је премијерно изведен 1872. године у част пунолетства кнеза Милана Обреновића.

Боже правде, ти што спасе
од пропасти досад нас,
чуј и одсад наше гласе
и од сад нам буди спас.

Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни,
српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгу
на свак дичан славан рад,
слога биће пораз врагу
а најјачи српству град.

Нек на српској блиста грани
братске слоге златан плод,
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Нек на српско ведро чело
твог не падне гнева гром
Благослови Србу село
поље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе дани
к’ победи му води ход
Боже спаси, Боже храни
српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гроба
српске славе нови сјај
настало је ново доба
Нову среће, Боже дај!

Отаџбину српску брани
пет вековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род!

Српска тробојка

Када је Србија почела да прераста у државу и да се осамостаљује од Турске царевине, кнез Милош је почео да истиче заставу. После протеста Русије код турског Султана да српска тробојка начином постављања подсећа на француску, Султан је одлучио да српску заставу дефинише ферманом, којим је одређен данашњи изглед српске тробојке.

Српски грб

Грб Републике Србије чини сребрни двоглави орао Немањића у полету оружан златно на црвеном шпанском штиту који је овенчан венцем Обреновића и Kарађорђевића. Орао на грудима има црвени шпански штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу. Испод обе златне канџе, налази се по један златни љиљан.

 

Крсна Слава

Срби су једини народ који вековима поштује непрекинуту традицију да слави успомену на примање вере. Да би дом достојанствено славио, потребно је да славу не гледа као обичај, већ да молитвено сведочи небу да је достојан потомак својих честитих дедова. То се доказује поштовањем своје православне цркве и реда који црква чува. Крсна славу чине: молитва, свећа, славски колач и славско жито.

Славска трпеза треба да има скромности по угледу на примере светитеља, да храна и пиће не буду у првом плану.

Крсна Слава

Поштовање према Богу и Божјим угодницима је установило Крсну славу у нашем народу. Слава се узноси Богу посредством светитеља као заштитника породице, чувајући успомену на дан када су наши преци крштењем постали хришћани. Славом је обележен дан покрштења и светитељ који се празновао прихваћен је као заступника пред Богом.        Срби су једини народ који вековима поштује непрекинуту традицију да слави успомену на примање вере. У народу се славе многи светитељи, а понајвише фамилија слави Светог Николу, Светог Јована, Светог Георгија, Светог Архангела Михајила, ...        Данас се порекло и сродност фамилија често препознаје по слави.        Човек који заснује своје домаћинство и није у могућности да са својом породицом присуствује слави у родитељском дому, узима од оца благослов да слави Крсну славу. Нетачне су приче, да је обичај, да син не слави док је отац жив. То се не уклапа у народну етику, јер свако жели да родитељи живе, али поносно исчекује да славити породичну славу, да би и деца на време осетила лепоту и значај славе која им уједно украшава детињство. Грешно је славу занемарити јер славска трпеза окупља на јединство поштовања Бога, светитеља и обичних људи. Чистота вере је украсила славу дивним обичајима из националне културе.        Спремити и славити Крсно име није тешко, нити сме бити скупо ако имамо у виду да је слава првенствено: молитва, свећа, славски колач и славско жито. Колико ће гостиу бити за славском трпезом - то је мање важно.        Славска радост отпочиње у вече славе када се пред иконом прислужује кандило, које гори док се слава не испрати. Пожељно је да домаћин, на дан славе у цркви узима славску свећу коју намени и упали пред долазак гостиу, а гаси обично црвеним вином када се гости испрате. Док гори свећа домаћин стојећи служи госте и указује част слави и присутнима.        Најсветији моменат славе представља свети чин, када се у цркви свешта славско жито, и освећује и сече славски колач, спомињући у молитвама напредак и здравље породице и помен умрлим прецима.        Слава без свештеничког освећења славског жита и колача представља обичну пијанку без духа; без благослова Божјег.        У дому пред упаљеном свећом најсветији и најсвечанији моменти су молитвено устајање у славу, служење славским житом и славским колачем уз благосиљање и наздрављање осмишљено народним духом. Култура и васпитање нам налаже да за славском трпезом водимо Богоугодне и пристојне разговоре, док се од домаћина очекује да у одредђеном моменту каже нешто из житија своје славе.        Прва част служења је славско жито које се спрема за све славе и за свете Архангеле Михаила и Гаврила, као и за светог пророка Илију, јер су пред Богом све славе живе. Дакле, не спрема се славско жито слави пред душу, већ се освећује Богу у славу, светоме у част, у спомен честитих предака који нам пренеше славу, као и породици која слави - за испуњење спасоносних молитава.        Славска трпеза треба да има скромности по угледу на примере светитеља, да храна и пиће не буду у првом плану. Да се запазити неумереност где појединци славу претворају у обичну пијанку. Припремају у посне дане мрсну храну заборављајући да је у нацији одувек било: "Какав дан такав дар." Мањи грех је славу неславити него мрсно уз пост спремати. Светитељи су своју славу и постом стекли, тако да неће погледати на породицу која у посне дане славу ниподаштава.        Да би дом достојанствено славио, потребно је да славу не гледа као обичај, већ да молитвено сведочи небу да је достојан потомак својих честитих дедова. То се доказује поштовањем своје цркве и реда који црква чува.        Свакако да је време комунизма, у великој мери, основни ред бацило у заборав, тако да се прилагођавањем уобичаило или усвојило из незнања, понешто што скрнави славу. Наша Света православна црква је сада у већој мери присутна да све врати на своје право место. Када је слава у питању, обичаји и традиција су у служби вере, и свако ко било шта намеће противно учења цркве, свесно греше пред Богом, славом и гостима, убеђујући само своје претке да нису Крсну славу поштовали у довољној мери.        Нека је благословен дом који слави по реду који установи јединство верског и националног духа - који црква чува.        Нека живи епска порука: "Ко Крсно име слави оно му и помаже!". Онима који су од пре славили: Слава срећна напредна и дуговечна! Који отпочињу да славе: Срећан почетак славе на дуго и много!