Вампиризам у Србији

Вампир је митолошко биће које је настало у словенској митологији, посебно на Балкану и у Украјини. Вампиром се сматра дух умрлог или леш кога је оживео зао дух или ђаво. На слику повратника-вампира који пије или сиса крв можда су утицале и грчке Ламије.

Вампир је једина реч из српског језика која је општеприхваћена у свим светским језицима.

У разним деловима словенског света вампир се назива и другим називима: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће - упир. Из ове последње може сазнати порекло речи вампир. Наиме, стари Словени су, као и већина старих народа, сматрали да ће, ако се тело мртвог човека не спали, његова душа остати заувек заробљена на овом свету и никад неће наћи мира. Зато су своје мртве подвргавали „третману“ у коме су их спаљивали на великој ломачи и тако их испраћали у „вечна ловишта“. Међутим, дешавало се (нарочито за време ратова или великих болести), да се тело неког страдалника уопште не пронађе и не испрати како доликује, што је, наводно, доводило до тога да несрећник убрзо почиње да устаје ноћу и убија људе. Све док се, не нађе неко ко ће га „почастити“ глоговим коцем.

Појам је вероватно постао општепознат по роману Дракула Брема Стокера. Верује се да је прво помињање појма у западној Европи било у аустријском часопису „Vossiche Zeitung“, број 98, који је објављен 1725, у време кад Аустријска царевина влада Србијом на југ до Сталаћа (1717-1739).

У том часопису се налази извештај по којем је у селу Кисиљеву умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио те од тога морају умрети а његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Из Беча је послат тим лекара и стручњака у Кисиљево како би се утврдило о чему се заправо ради. Након отварања ковчега Петра Благојевића (записано као Peter Plogojowitz), забележено је да је тело било очувано у потпуности као да је и даље жив, а да је у његовим устима било мало свеже крви.

Поред Благојевића аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа, војника (Арнолд свакако није име икада присутно у Србији; можда: Арнаутин Павле?), који је ратовао у Грчкој, одакле је и донео заразу. Он је, наводно, убио вампира али се после тога осећао лоше и убрзо је умро у селу Медвеђи код Крушевца, после чега су кренули напади вампира у овом крају. Његово тело је касније ексхумирано у присуству аустријских власти и прободено коцем, али ни после тога напади нису сасвим престали.

Арнаут Павле - српски вампир

Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole)) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“.

Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" , где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство јер би се вратио из мртвих, као мртвац и не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају.

1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (врачар), који је раније присуствовао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром).

1731. почело је ново умирање у Павловом крају. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти.

Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију. Отворили су сандуке уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" и локалних Рома умрлог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета.

Њихова мртва тела изгледала да нису трулила, а коса и нокти били су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања.

Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет радова.

Поменути феномени (не)труљења тела су типични за једну посебну фазу посмртних остатка. Узрок смрти није познат, за које се сматра да је била крива једна епидемија, на пример колера, која тада још није била позната у Европи, али се већ почела ширити од Индије према западу.

Петар Благојевић - српски вампир

Петар Благојевић, у аустријским изворима Peter Plogojowitz, био је сељак у Србији, за којег су многи веровали да је после смрти постао вампир. Живео је крајем 17. века, почетком 18. века, умро негде 1725 у селу Kisilova, можда данашње Кисиљево код Пожаревца. Северна централна Србија била је тад део аустријског царства (од 1718 до 1739).

Након његове смрти људи у његовом крају су почели после кратке болести да умиру. Настала је сумња да је вампир. Пре њихове смрти многи су тврдили, да им се умрли Благојевић у ноћи указивао и давио. Његова супруга је побегла непосредно после тих чудних збивања изјавивши да јој је у сну дошао мртав муж тражећи јој своје опанке. Најзад му је отворен гроб, тело му наводно није трулило а на уснама је имао свежу крв. Мештани његовог краја су пробили колац кроз његово мртво срце и спалили тело. Одговорни службеник аустријске управе нерадо је допустио поступак, али је пристао због "страха" мештана да цело њихово село буде уништено од вампира, и њиховог захтева да учине све потребно као што у "турска времена", то јест кад је село било под османлијској власти.

Извештај аустријског службеника спада у прва помињања вампиризма у Европи новијег доба, преведено је на више језика и учествовало у "вампирској манији" у Енглеској, Француској и Немачкој.

Сава Савановић - најпознатији српски вампир

Вјерује се да је Сава Савановић живео у старој воденици у селу Зарожје, у општини Бајина Башта. За Саву Савановића се тврдило да је убијао и пио крв људи који би дошли да мељу жито.

Посљедњих неколико деценија, млин Саве Савановића је у власништву породице Јагодић и често се назива „Јагодића воденица“. Радила је до касних 1950-их кад је затворена и угашена. Воденица привлачи посетиоце, али становници села још нису успели да од млина направе успешно туристичко одредиште.

Лик Саве Савановића се спомиње у причи Милована Глишића „После деведесет година“ и у српском хорор филму „Лептирица“ из 1973. године, који је инспирисан Глишићевом причом, као и у књизи „Страх и његов слуга“ Мирјане Новаковић.