Приказивање постова са ознаком Srbija. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Srbija. Прикажи све постове

понедељак, 7. фебруар 2011.

Арнаут Павле - српски вампир

Арнаут Павле (у западној литератури познат као Арнолд Паоле (Arnold Paole)) је био српски хајдук за кога се веровало да је након своје смрти постао вампир. Прича о Павлу је једна од раних прича о вампирима, која се очувала годинама без промене. Сматра се да део његовог имена „Арнаут“ означавало његову војну службу у османлијској војсци, јер су хришћанске најамнике у турској војсци тада називали „арнаутима“.
Кад је служио турску војску био је постављен "код Косова у турској Србији" , где је владало сујеверје да проклетство нађе оног ко би извршио самоубиство јер би се вратио из мртвих, као мртвац и не би нашао мир. Такође је говорио да је у Грчкој имао сусрет са вампиром, који га је пратио до „турске Србије“ где га је Павле убио. Павле је отворио гроб вампира и спалио га. Осим тога је јео од земље испод које је лежао вампир да би се заштитио од будућих напада. Доживљај је толико утицао на њега да је напустио војску и вратио се родном крају.
1725. или 1727. Павле је пао са велике висине и однесен онесвешћен кући. Имао је вероватно тешке унутрашње повреде, те је брзо умро. По Јоханесу Фликингеру пао је са сењака и сломио врат. Сахрањен је на месном гробљу. Након кратког времена почеле су вести о њему. Виђен је више пута у свом крају, увек ноћу. Једни су тврдили да их је посећивао и давио. Међутим, нико није говорио да је хтео да сиса крв. Неколико недеља касније више људи који су тврдили да су га видели су нађени мртвим, са нејасним узроком смрти. Број умрлих је бројао око четири. Мештани су на предлог свог „хаднука“ (врачар), који је раније присуствовао истим догађајима, отворили његов гроб, пробили колац кроз његово мртво тело и спалили га. Исто су учинили са телима жртава. (Исте године 1725. је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро и Петар Благојевић, човек за кога се такође сумња да је након смрти постао вампир. Јако мала раздаљина између ова два случаја доводи их у директну везу, тј. да је Павле узрок посмртних дешавања са Петром).
1731. почело је ново умирање у Павловом крају. Умрло је седамнаесторо људи, опет са нејасним узроком смрти.
Аустријска војна управа у Београду послала је званичну комисију да разјасни ситуацију. Отворили су сандуке уз присуство месних старешина, међу њима хајдучки капетан "Gorschitz Haduck" и локалних Рома умрлог Радета, "хаднукове" жене и детета и барјактарове жене и детета.
Њихова мртва тела изгледала да нису трулила, а коса и нокти били су порасли. Лица су била румена и надувена. Али доказ о наводном вампиризму била је свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари су наредили Ромима да свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале. Јоханес Фликингер је послао опширни извештај у Беч, у којим је дао преглед и покушавао да објасни поменута дешавања.
Његов извештај је био објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима. Објављење су за неколико година више од двадесет радова.
Поменути феномени (не)труљења тела су типични за једну посебну фазу посмртних остатка. Узрок смрти није познат, за које се сматра да је била крива једна епидемија, на пример колера, која тада још није била позната у Европи, али се већ почела ширити од Индије према западу.


недеља, 6. фебруар 2011.

Списак манастира у Србији

Priština

Naseljavanje današnjeg gradskog područja prati se od vremena neolita. U neposrednoj blizini grada otkrivena su naselja od prekeramičkog neolita do gvozdenog doba, ostaci kulture Ilira, Rimljana i Slovena. Veći značaj mesto dobija prisajedinjavanjem srpskoj srednjovekovnoj državi, krajem 12. veka. U doba vladavine kralja Milutina (1282-1321.) postaje kraljevska varoš i povremeno sedište Nemanjića. Posle Kosovske bitke 1389. godine Priština je centar države Brankovića. Pod vlast Turaka pada zajedno sa obližnjim Novim Brdom 1455. godine, a oslobođena je od turske vlasti tek 1912. godine. Tokom tog dugog perioda varoš je najveće razaranje imala u pohodu austrijske vojske prema Skoplju 1689. godine, kada grad naseljavaju Albanci.
Uprkos razaranjima u starom gradskom jezgru sačuvani su značajni spomenici sakralne islamske i hrišćanske arhitekture.
U centru grada nalazi se džamija sultana Mehmeda Fatiha (Osvajača) ili Carska džamija. Sagrađena je 1460/1461. godine, osam godina nakon pada Carigrada, tj. datuma kada su preuzeti tipološki elementi sa Aja Sofije.
U neposrednoj bilizini su Veliki amam (prva polovina 15. veka) i Sahat kula (kraj 19. veka).
U selu Mazgit, 7 km severozapadno, nalazi se Muratovo tube. Pretpostavlja se da je prvobitno sagrađeno 1455. godine, a nekoliko puta je obnavljano. Turbe je jednokupolna građevina, kvadratne osnove, čije se kube oslanja na visoke bočne zidove. U unutrašnjosti je kovčeg u kome je sahranjena Muratova utroba, dok je telo odneseno u Bursu.
Na uzvišenom platou mesta Gazimestan, 5 km severozapadno od Prištine, nalazi se Spomenik kosovskim junacima. Podignut je 1953. godine po zamisli Aleksandra Deroka, od pritesanih kamenih blokova u vidu srednjovekovne kule. Visok je 25 m. Spiralnim stepenicama posetioci mogu dospeti na vrh spomenika, odakle se pruža vidik na Kosovo Polje, gde je 28. juna vođena Kosovska bitka, a čiji je plan predstavljen na bronzanoj ploči.