Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, у селу Идвор у Банату, а умро је 12. марта 1935. године у Њујорку (САД).
Прво је учио у Српској вероисповедној основној школи у Идвору, затим у Немачкој основној школи у Перлезу, да би после прешао у Грађанску средњу школу и Реалку у Панчеву. После 1872. године. одлази у Чешку, а 1874. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је посјећивао Куперову вечерњу школу, а 1879. године уписује се на Колумбија колеџ у Њујорку.
Колумбију завршава 1883. године, добивши звање Бецхелор оф Артс. Као одличан студент, одмах добија стипендију за студије математике и физике у Кембриџу (Велика Британија) од 1883.-1885. године, а затим у Берлину (Њемачка) од 1885.-1889. године, где је докторирао из области физичке хемије, на тему: "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији".
У априлу 1896. године открио је секундарну рендгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се универзално примјењује у проучавању спектра x-зрака).
У фебруару 1896. открио је брзу методу рендгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада универзално користи и примјењује.
Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, определио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога сто су амерички градови поставили захтев да се све телефонске везе на подручју града сместе под земљу. Пупин је потпуно решио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. Њестерн Компанија из Њујорка и Сиеменс-Халске из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.
За време 1. светског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.
Пред крај живота, Пупин је проучавао, како теоретски, тако и експериментално, електрично преношење путем каблова који иду испод мора, и успео да прошири лорд Келвинов математички приступ овом предмету. Резултат овог проучавања је нови тип уметних водова који треба да се користе у двоструком раду каблова испод мора.
1923. године објавио је своју аутобиографију "Са пашњака до научењака" . За ту књигу 1924. године добио је Пулицерову награду. Први пут на српском језику, у преводу М. Јефтица, књига је објављена 1929. године. Она се и данас сматра једном од најзанимљивијих аутобиографија.
Прво је учио у Српској вероисповедној основној школи у Идвору, затим у Немачкој основној школи у Перлезу, да би после прешао у Грађанску средњу школу и Реалку у Панчеву. После 1872. године. одлази у Чешку, а 1874. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је посјећивао Куперову вечерњу школу, а 1879. године уписује се на Колумбија колеџ у Њујорку.
Колумбију завршава 1883. године, добивши звање Бецхелор оф Артс. Као одличан студент, одмах добија стипендију за студије математике и физике у Кембриџу (Велика Британија) од 1883.-1885. године, а затим у Берлину (Њемачка) од 1885.-1889. године, где је докторирао из области физичке хемије, на тему: "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији".
У априлу 1896. године открио је секундарну рендгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се универзално примјењује у проучавању спектра x-зрака).
У фебруару 1896. открио је брзу методу рендгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада универзално користи и примјењује.
Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, определио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога сто су амерички градови поставили захтев да се све телефонске везе на подручју града сместе под земљу. Пупин је потпуно решио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. Њестерн Компанија из Њујорка и Сиеменс-Халске из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.
За време 1. светског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.
Пред крај живота, Пупин је проучавао, како теоретски, тако и експериментално, електрично преношење путем каблова који иду испод мора, и успео да прошири лорд Келвинов математички приступ овом предмету. Резултат овог проучавања је нови тип уметних водова који треба да се користе у двоструком раду каблова испод мора.
1923. године објавио је своју аутобиографију "Са пашњака до научењака" . За ту књигу 1924. године добио је Пулицерову награду. Први пут на српском језику, у преводу М. Јефтица, књига је објављена 1929. године. Она се и данас сматра једном од најзанимљивијих аутобиографија.
Нема коментара:
Постави коментар