Да србска министрства већ неколико деценија не обављају посао како треба, доказују нам србска села која у источној, централној и западној Србији полако умиру и нестају, те на тај начин бивају препуштена забораву.
У 1.961 селу у Србији данас не живи ни један становник, док у 200 села нема ни једног млађег од 20 година. Од укупно 4 800 села у Србији, свако четврто село је у фази нестајања. Предвиђа се да ће за петнаест година у Србији нестати 1200 села. Данас у селима живе стари људи који су њихови последњи становници. Када они умру, села ће остати пуста. Грађани Србије спадају међу најстарије народе у Европи. Земљишта, виногради, воћњаци у планинским селима су запуштени. Становници села се селе ка урбаним зонама, јер велики део србских села нема асфалт, телефон, канализацију, интернет, кабловску телевизију. У неким селима у планинама и брдима, чак и струја представља луксуз, па је за увођење исте потребно одвојити и по неколико хиљада евра по домаћинству, и то у 21. веку.
Уместо да држава решава ова питања, тј. министарство за државну управу и локалну самоуправу, министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, министарство економије и регионалног развоја, министарство рударства и енергетике, министарство за инфраструктуру, министарство омладине и спорта, ..., они се баве имагинарним стварима.
Дужи низ година слушамо о оживљавању села, привреде, повратку младих у села, сеоском туризму, али све остаје само на причи. Ништа конкретно није рађено на том плану. Држава нема снаге да помогне пољопривредним произвођачима и стимулише производњу и извоз здраве хране у земље Европске Уније. Уместо да се омогући заинтересованим грађанима Србије изградњу етно села у близини готово напуштених села која би оживела доласком гостију из земље и из иностранства, држава не ради ништа. Села нису повезана саобраћајницама са градовима, већим делом нису електрифицирана. Србија има потенцијала за развој сеоског туризма, баш у тим, помало дивљим пределима. Ако би држава показала само мало воље, домаћим и страним гостима у етно селима била би понуђена традиционална србска јела, природна, без адитива и конзерванса, зачињена старим србским гостопримством, које постоји још само у Србији. Власници етно села издавали би смештај, док би гости имали прилику да уживају у несвакидашњим укусима млечних производа, сушеног меса, печења, пројара, гибаница и још много чега, које би куповали од сељана за време боравка.
Схвативши да држава нема довољно воље или снаге да тако нешто уради, група домаћина је решила да се бори и избори да србско село не падне у заборав. Организовано је Удружење домаћина Мучањ.
Господин Драган Томић, шумарски инжењер са још двојицом мештана из Удружења домаћина Мучањ, Вулетом и Пером Томићем, решио да поклања своје земљиште у циљу развоја сеоског туризма.
Пошто већ годинама не живи на селу, а од оца је наследио пет хектара земље, решио је да у засеоку Томић, два километра од Мочиоца, бесплатно уступи земљиште људима који ће на њему изградити брвнаре у циљу очувања србске традиције. Услов је да брвнаре буду изграђене у етно стилу од природних материјала: цигла, камен и дрвена грађа - брвна, с тим што кров мора бити пресвучен каменим црепом. Oбјекти морају стално да се користе. Када власник не користи објекат, објекат се мора издавати по минималнoj цени. Сав приход од издавања брвнаре добија власник објекта. Прикључак за струју и воду уплаћује се Општини, и то 1000 еура по објекту.
Заселак Томић, налази се испод планине Мучањ на 1000 метара надморске висине, на пола пута између Ивањице и Нове Вароши. До Томића се стиже преко Ариља и Прилика, из правца Пожеге. Томићи имају струју и воду. У селу има људи који су спремни да помогну у изградњи објеката и касније чувању и одржавању викендица. Мештани су изузетно љубазни и спремни су да Вас срдачно дочекају. У селу се налази познати извор - хајдучка вода. Од мештана се могу купити мед, сир, кајмак, ракија,...Мештани и чланови Удружења домаћина Мучањ били су довољно храбри, и широкогруди да уђу у један овакав пројекат. Остаје питање, да ли смо и ми довољно храбри и вољни да заједно са њима делимо њихов сан о једној лепшој, бољој, поштенијој и богатијој Србији.
Порекло коришћења три прста, датира још из 4. века нове ере. Симбол настаје за време Светог Мелентија Архиепископа антиохијског. Спор око природе Господа Исуса Христа довео је до тога да Архиепископ Мелентије руком дочарава присутнима на Сабору, Јединство Божије. Спојивши предходно три раширена прста, из њих се видела светлост као муња. Као што Сунце има три особине: светлост, масу и топлоту, тако и Бог има три лица Бог отац, Бог син и Бог Свети дух. 
Као поздрав, три раширена прста, у другом светском рату, користиле су немачке сс јединице и усташе. Код усташа је поздрав означавао политику Независне државе Хрватске, (трећину побити, трећину протерати, трећину покрстити).
Пошто већ годинама не живи на селу, а од оца је наследио пет хектара земље, решио је да у засеоку Томић, два километра од Мочиоца, бесплатно уступи земљиште људима који ће на њему изградити брвнаре у циљу очувања србске традиције. Услов је да брвнаре буду изграђене у етно стилу од природних материјала: цигла, камен и дрвена грађа - брвна, с тим што кров мора бити пресвучен каменим црепом. Oбјекти морају стално да се користе. Када власник не користи објекат, објекат се мора издавати по минималнoj цени. Сав приход од издавања брвнаре добија власник објекта. Прикључак за струју и воду уплаћује се Општини, и то 1000 еура по објекту.
Заселак Томић, налази се испод планине Мучањ на 1000 метара надморске висине, на пола пута између Ивањице и Нове Вароши. До Томића се стиже преко Ариља и Прилика, из правца Пожеге. Томићи имају струју и воду. У селу има људи који су спремни да помогну у изградњи објеката и касније чувању и одржавању викендица. Мештани су изузетно љубазни и спремни су да Вас срдачно дочекају. У селу се налази познати извор - хајдучка вода. Од мештана се могу купити мед, сир, кајмак, ракија,...